Бела Црква Каранска

White Church of Karan

History

White Church

IMG_2990-min
IMG_2964-min
IMG_2956-min
IMG_2942-min
IMG_2935-min
žrtvenik Aurelija Dasijana-min
Nadgrobni spomenik u vidu piramide-min
Nadgrobni spomenik Aurelije Turo-min
Previous
Next

Antique and Roman tombstones in the lapidarium, II-III century

History

Bela crkva (the White Church), erected in the fourth decade of XIV century, more precisely between 1332 and 1337, is dedicated to the feast of the Annunciation to the Most Holy Mother of God. The church is located in the village of Karan, 16 km north-east of the city of Užice, on a plateau of land surrounded by the mountains Crnokosa and Drmanovina. Nearby, beneath the plateau, there runs the river Lužnica, which further on flows into the river Skrapež. The ktetor of the church building and its interior painting is Župan (Prefect) Petar Brajan, a nobleman from the court of King Dušan, with his wife Struja and four daughters. Unfortunately, there are no data about Prefect Petar Brajan and his family, except for the preserved ktetor frescoes. Numerous archaeological remnants testify that the village of Karan, as well as this area in general, had an important role in the cultural life during the ancient Greek and Roman times. Hence the complex, in which the White Church is centrally located, also contains numerous ancient Greek and Roman tombstones with reliefs and inscriptions. Chiselled in them, there are portraits of the deceased, presentations of horsemen, pictures of grapevines in kantharos cup with grapes etc. There is a Roman graveyard around the church, and, interestingly: in 1975 a stone Roman sculpture of a lion resting still in a sphinx position was found in the narthex of the church. Such lion sculptures were usually found in couples, lying on tombstones.
According to the historians Konstantin Jirček and Stojan Novaković, the name Karan stems from the word Karren, which points to the place rich with mines and ores where the Saxons used to work. Reliable written records mentioning the White Church of Karan appear relatively late, in XVII century. The oldest record dates back from 1608 when Ljubomir Stojanović wrote about a Gospel which the Priest Vuk, the son of the Archpriest Raleta, hand-copied “near the river of Lužnica, in the village of Karan, at the Church of the Holy Annunciation to the Most Holy Mother of God and Ever-Virgin Mary, at the foot of the hill Crnokosim, near the town of Užice“. Milan Kašanin was right to construe the name of the church – White Church – as the “bright“ church, a nobleman’s endowment, which in the case of the church in Karan became its official name. Other churches as well were named “White Church“ (near Prizren, near Prilep, at the village of Brezova near Ivanjica) and there are also toponyms with the same name (in Kuršumlija, Palanka etc.); this name is also mentioned in medieval charters.
It is rather certain that there was an ancient place of worship at the location of the present church of Annunciation in the village of Karan in X century. Тhe toponym Ασπρη Έκκλησία is mentioned in XI century, in the charter of the Byzantine Emperor Basil II from 1020. The charter was issued after the fall of Emperor Samuil (1018), it referred to the Archbishopric of Ohrid and confirmed privileges to the Belgrade Diocese which also included the mentioned church for which historians think to be the church in the village of Karan. The White Church of Karan has a special place in the history of the Serbian medieval art which emerges under the auspices of the nobility in the north-western parts of Emperor Dušan’s state. The very church, either its exterior or its interior, does not contain any preserved inscriptions which could show the time of origin and of interior-painting of this church, nor are there any written documents proving it. Due to this, the ktetor fresco-paintings in the church have an even greater historical and artistic value. The fact that the church is located at the far north of the Raška region meant a lot for its special importance. After the fall of the nobleman Nikola Altomanović, the area where the White Church is located became the domain of realm of Prince Lazar, and afterwards of Despot Stefan Lazarević. During the period of rule of the Turks the roads towards the White Church became desolate, but after Patriarch Makarije’s renewal – the cultural and spiritual life in this area revived as well. The last older record of the name of the White Church of Karan dates back to the end of XVII century. It is a record written on a printed Gospel kept in the Monastery of Mileševa, stating that the Gospel was bound and gifted to the White Church in the village of Lužnica by “Duke Petar from Trnava for the benefit of his own soul and the souls of his father Sava and mother Kovina“. It seems that the White Church got desolate at the end of XVII or the beginning of XVIII century, as both the Gospel of Priest Vuk and the Gospel of Duke Petar were taken away from the church. Apparently, the dome got ruined then, and judging by the damages on frescoes, the roof top was also removed at the time.
In addition to ktetor portraits of Prefect Petar Brajan and his family, the altar space – more precisely its lower belt – contains unique and very important portraits of Archpriest Georgije Medoš and of another priest whose name is not written in the inscription. These paintings represent rare painted testimonies about the outward appearance of medieval secular priests. Another very important fact is that there are also some records of a few other priests from the White Church of Karan, some of who dealt with hand-copying of various scriptures. Based on the church inscriptions it is known that there was Deacon Petko serving in the White Church in the second half of XIV century, in the period of rule of Prefect Nikola Altomanović: “Deacon Petko in the period of rule of Prefect Nikola“. Another record dating back from the beginning of XVII century states that Priest Vuk, the son of Archpriest Raleta, was hand-copying writing a book in 1608 “…near the river of Lužnica, the village of Karan, at the Church of the Holy Annunciation to the Most Holy Mother of God and Ever-Virgin Mary, at the foot of the hill of Crnokosim, near the town of Užice. Scribed by the son of Archpriest Raleta – Priest Vuk“. The same Priest Vuk is mentioned in an inscription in the altar of the church: “This is written by Vuk the priest in the days of Patriarch Jovan“. The book of names to be mentioned in prayers and services of the Monastery of Rača, page 45, contains the names of priests from the White Church – Radič and Rusmir. This book with the list of names dates back from the period 1616 to 1638, most likely from the third decade of XVII century. Apart from that, in 1875 Mihailo Valtorović discovered an inscription above the northern entrance to the church where “God’s servant Jovan the monk“ is mentioned.

Историја беле цркве

Бела црква подигнута је у четвртој деценији XIV вeкa, између 1332. и 1337. године, и посвећена је Благовестима Пресвете Богородице. Налази се у селу Каран, 16 км североисточно од Ужица. Уздиже се на платоу висоравни, окружена планинама Црнокосом и Дрмановином. У непосредној близини испод платоа протиче река Лужница, која се даље улива у Скрапеж. Ктитор изградње и живописа цркве је жупан Петар Брајан, властелин краља Душана, са супругом Струјом и четири кћерке.

 О жупану Петру Брајану и његовој породици осим сачуваних ктиторских портрета, нажалост нема других података. Бројни археолошки остаци сведоче да је село Каран, као и овај крај уопште, имао важно место у културном животу у античко и римско доба. Тако се и данас у комплексу у чијем је средишту Бела црква, налазе бројни антички и римски надгробни споменици са рељефима и натписима.

 На њима преовлађују мотиви портрета покојника, коњаника, винове лозе у кантаросу са гроздовима и др. Око цркве је римско гробље, а занимљиво је да је 1975. године у припрати пронађена римска камена скулптура лава који мирује у положају сфинге. Такви лавови налажени су на надгробним споменицима у пару. Оно што Белу цркву Каранску чини јединственом јесте то што је Часна трпеза у олтару постављена на жртвенику из римског доба који је био део неког култног објекта.

Име Каран по историчарима Константину Јиречеку и Стојану Новаковићу порекло води од речи Karren која указује на место на коме је било руда и рудника у којима су радили Саси. На поуздане писане помене Беле цркве Каранске наилазимо релативно касно, у 17. веку. Најстарији помен датира из 1608. године у виду записа који је Љубомир Стојановић забележио о Јеванђељу које је поп Вук, син протопопа Ралете, писао „при реци Лужници, у селу Карану, при храму светог Благовештења Пресвете Владичице Богородице и приснодјеве Марије, у подножју горе Црнокосим близу места Ужица“. Реч је о тзв. Каранском четворојеванђељу, које се данас чува у ризници манастира Никоље под Кабларом.

Милан Кашанин је имао право када је назив Бела црква тумачио као „светла“ црква, властеоска задужбина, што је у случају цркве у Карану постало и њено званично име. Именом „Бела црква“ називане су и друге цркве (код Призрена, Прилепа, у Брезови код Ивањице) и топоними (Куршумлија, Паланка и др.), а помињу се и у средњовековним повељама.
На месту данашње цркве Благовештења у селу Карану највероватније је постојала старија светиња из 10. века. Топоним под именом Ασπρη Έκκλησία помиње се у 11. веку у повељи византијског цара Василија Другог из 1020. године.
Ради се о повељи Охридској архиепископији којом се после пада цара Самуила (1018) потврђују повластице београдској епархији у оквиру које се налазила и поменута црква коју историчари поистовећују са црквом у селу Каран.
Бела црква Каранска има посебно место у историји српске средњовековне уметности која настаје под покровитељством властеле у северозападним крајевима Душанове државе.

На самој цркви или унутар ње не постоји ниједан сачувани натпис нити има писаних докумената који би сведочили о времену настанка и живописања овог храма. Због те околности ктиторски портрети у цркви имају још већу историјску и уметничку вредност. Чињеница да је позиционирана на крајњем северу Рашке, даје јој особен значај. После пада Николе Алтомановића, област у којој се налази Бела црква припала је кнезу Лазару, потом деспоту Стефану Лазаревићу. У доба турске власти путни правци ка Белој цркви су запустели, да би после Макаријеве обнове Пећке патријаршије 1557. године културни и духовни живот у овим областима оживљава.
Последњи старији писани помен Беле цркве Каранске датира с краја 17. века и сачуван је у штампаном јеванђељу које се чува у манастиру Милешеви у виду записа да је јеванђеље повезао и приложио Белој цркви у селу Лужници „Петар кнез из Трнаве за своју душу и оца Саве и матере Ковине“.

Поред ктиторских портрета жупана Петра Брајана и његове породице, у олтарском простору се у зони сокла налазе јединствени и веома значајни портрети протојереја Георгија Медоша и свештеника који није означен натписом. Они представљају ретка сликана сведочанства о изгледу мирског свештенства у средњем веку. Ништа мање значајна није чињеница да су сачувана и писана сведочанства о неколицини других свештеника Беле цркве Каранске, међу којима се неколицина бавила и преписивачком делатношћу.

 На основу натписа у цркви зна се да је у другој половини 14. века, у доба жупана Николе Алтомановића, у Белој цркви боравио дијак Петко: „Петко дијак у дане жупана Николе“. С почетка 17. века датира запис да је поп Вук, син протопопа Ралете, преписивао књигу 1608. године: „при реци Лужници, у селу Карану, при храму светог Благовештења Пресвете Владичице Богородице и приснодјеве Марије, у подножју горе Црнокосим близу места Ужица. Писа син протопопа Ралете поп Вук“. Исти поп Вук помиње се у натпису у олтару цркве: „Ово писа Вук поп у дане патријарха Јована“. У Рачанском поменику су на листу бр. 45 забележена имена презвитера из Беле цркве Радича и Русмира; овај помен датира између 1616. и 1638. године, највероватније из треће деценије 17. века. Уз то, Михаило Валтровић је 1875. године изнад северног улаза у цркву пронашао натпис са поменом „раба Божијег Јована монаха“.

По свему судећи, Бела црква запустела је крајем 17. или почетком 18. века, будући да су из ње однето и јеванђеље попа Вука и јеванђеље кнеза Петра. Тада је изгледа страдала купола, а судећи по оштећењима живописа изгледа је био скинут и кровни покривач.

Karansko_jevandjelje-001
Karansko_jevandjelje-002
Previous
Next

Каранско четворојеванђеље, ризница манастира Никоље
фото: Народни музеј Чачак

Reference literature

Babić G., Portret kraljevića Uroša u Beloj crkvi karanskoj, Zograf 2 (1967) 17–19.
Vojvodić D., O živopisu Bele crkve karanse i suvremenom slikarstvu Raške, Zograf 31 (2006-2007) 135–151.
Đurić V. J., Vizantijske freske u Jugoslaviji, Beograd 1974, 62, 211.
Đorđević I. M., Zidno slikarstvo srpske vlastele u doba Nemanjića, Beograd 1994, 140–143.
Kašanin М., Bela crkva Karanska, Beograd 1928, 115–221.
Krstović М., Jedno interesantno otkriće u Beloj crkvi karanskoj, Vesnik, god. XVII, 383, Beograd, 1. jun 1965, 4.
Mandić S., Ktitorka iz Bele crkve karanske, u: Drevnik, Beograd 1975, 116–120.
Mandić S., Župan Brajan iz Karana, u: Črte i reze, Beograd 1981, 189–196.
Radojčić S., Portreti srpskih vladara u srednjem veku, Skoplje 1934, 50–51.
Radojčić S., Staro srpsko slikarstvo, Beograd 1966, 142–143.
Simićeva Z., Ikonostas Bele crkve u selu Karanu i Karanska Bogorodica Trojeručica, Starinar III ser. knj. 7 (1932), 15–35.
Pavlović Z., Portreti srpske vlastele u srednjem veku, Beograd 2016 (unpublished PhD thesis, University of Belgrade, Faculty of Philosophy), 166–168.
Popović B., Kostim i insignije srpske vlastele u srednjem veku, apendix Opis vlastele, Beograd 2006 (MA thesis, University of Belgrade, Faculty of Philosophy), 38–39.
Popović B., Srpska srednjovekovna vladarska i vlasteoska odeća, Beograd 20201, 66, 256, 278, 340, 375, 400, 408, 433, 442, 452, 467, 477.
Cvetković-Tomošević G., Bela crkva u Karanu – mauzolej župana Brajana, Saopštenja XXII-XXIII (Beograd 1990-1991), 159–176.

Recommended videos

Бела Црква Каранска
Епархија жичка Српске Православне Цркве​

Распоред Богослужења:
Недељом и празницима Литургија у 8 часова

Facebook-f

© 2022 Sva prava zadržana