Историја

Бела црква

изнад незнабожачког жртвеника

Претходна

Следећи

Антички и римски надгробни споменици у лапидаријуму, II-III век

Историја

Бела црква подигнута је у четвртој деценији XIV вeкa, између 1332. и 1337. године, и посвећена је Благовестима Пресвете Богородице. Налази се у селу Каран, 16 км североисточно од Ужица. Уздиже се на платоу висоравни, окружена планинама Црнокосом и Дрмановином. У непосредној близини испод платоа протиче река Лужница, која се даље улива у Скрапеж. Ктитор изградње и живописа цркве је жупан Петар Брајан, властелин краља Душана, са супругом Струјом и четири кћерке. О жупану Петру Брајану и његовој породици осим сачуваних ктиторских портрета, нажалост нема других података. Бројни археолошки остаци сведоче да је село Каран, као и овај крај уопште, имао важно место у културном животу у античко и римско доба. Тако се и данас у комплексу у чијем је средишту Бела црква, налазе бројни антички и римски надгробни споменици са рељефима и натписима.На њима преовлађују мотиви портрета покојника, коњаника, винове лозе у кантаросу са гроздовима и др. Око цркве је римско гробље, а занимљиво је да је 1975. године у припрати пронађена римска камена скулптура лава који мирује у положају сфинге. Такви лавови налажени су на надгробним споменицима у пару. Оно што Белу цркву Каранску чини јединственом јесте то што је Часна трпеза у олтару постављена на жртвенику из римског доба који је био део неког култног објекта.

Име Каран по историчарима Константину Јиречеку и Стојану Новаковићу порекло води од речи Karren која указује на место на коме је било руда и рудника у којима су радили Саси. На поуздане писане помене Беле цркве Каранске наилазимо релативно касно, у 17. веку.Најстарији помен датира из 1608. године у виду записа који је Љубомир Стојановић забележио о Јеванђељу које је поп Вук, син протопопа Ралете, писао „при реци Лужници, у селу Карану, при храму светог Благовештења Пресвете Владичице Богородице и приснодјеве Марије, у подножју горе Црнокосим близу места Ужица“. Реч је о тзв. Каранском четворојеванђељу, које се данас чува у ризници манастира Никоље под Кабларом.Милан Кашанин је имао право када је назив Бела црква тумачио као „светла“ црква, властеоска задужбина, што је у случају цркве у Карану постало и њено званично име. Именом „Бела црква“ називане су и друге цркве (код Призрена, Прилепа, у Брезови код Ивањице) и топоними (Куршумлија, Паланка и др.), а помињу се и у средњовековним повељама.Милан Кашанин је имао право када је назив Бела црква тумачио као „светла“ црква, властеоска задужбина, што је у случају цркве у Карану постало и њено званично име. Именом „Бела црква“ називане су и друге цркве (код Призрена, Прилепа, у Брезови код Ивањице) и топоними (Куршумлија, Паланка и др.), а помињу се и у средњовековним повељама.

На месту данашње цркве Благовештења у селу Карану највероватније је постојала старија светиња из 10. века. Топоним под именом Ασπρη Έκκλησία помиње се у 11. веку у повељи византијског цара Василија Другог из 1020. године.Ради се о повељи Охридској архиепископији којом се после пада цара Самуила (1018) потврђују повластице београдској епархији у оквиру које се налазила и поменута црква коју историчари поистовећују са црквом у селу Каран. Бела црква Каранска има посебно место у историји српске средњовековне уметности која настаје под покровитељством властеле у северозападним крајевима Душанове државе.На самој цркви или унутар ње не постоји ниједан сачувани натпис нити има писаних докумената који би сведочили о времену настанка и живописања овог храма. Због те околности ктиторски портрети у цркви имају још већу историјску и уметничку вредност. Чињеница да је позиционирана на крајњем северу Рашке, даје јој особен значај. После пада Николе Алтомановића, област у којој се налази Бела црква припала је кнезу Лазару, потом деспоту Стефану Лазаревићу. У доба турске власти путни правци ка Белој цркви су запустели, да би после Макаријеве обнове Пећке патријаршије 1557. године културни и духовни живот у овим областима оживљава. Последњи старији писани помен Беле цркве Каранске датира с краја 17. века и сачуван је у штампаном јеванђељу које се чува у манастиру Милешеви у виду записа да је јеванђеље повезао и приложио Белој цркви у селу Лужници „Петар кнез из Трнаве за своју душу и оца Саве и матере Ковине“.Поред ктиторских портрета жупана Петра Брајана и његове породице, у олтарском простору се у зони сокла налазе јединствени и веома значајни портрети протојереја Георгија Медоша и свештеника који није означен натписом.

Они представљају ретка сликана сведочанства о изгледу мирског свештенства у средњем веку. Ништа мање значајна није чињеница да су сачувана и писана сведочанства о неколицини других свештеника Беле цркве Каранске, међу којима се неколицина бавила и преписивачком делатношћу.На основу натписа у цркви зна се да је у другој половини 14. века, у доба жупана Николе Алтомановића, у Белој цркви боравио дијак Петко: „Петко дијак у дане жупана Николе“.С почетка 17. века датира запис да је поп Вук, син протопопа Ралете, преписивао књигу 1608. године: „при реци Лужници, у селу Карану, при храму светог Благовештења Пресвете Владичице Богородице и приснодјеве Марије, у подножју горе Црнокосим близу места Ужица. Писа син протопопа Ралете поп Вук“. Исти поп Вук помиње се у натпису у олтару цркве: „Ово писа Вук поп у дане патријарха Јована“. У Рачанском поменику су на листу бр. 45 забележена имена презвитера из Беле цркве Радича и Русмира; овај помен датира између 1616. и 1638. године, највероватније из треће деценије 17. века. Уз то, Михаило Валтровић је 1875. године изнад северног улаза у цркву пронашао натпис са поменом „раба Божијег Јована монаха“. По свему судећи, Бела црква запустела је крајем 17. или почетком 18. века, будући да су из ње однето и јеванђеље попа Вука и јеванђеље кнеза Петра. Тада је изгледа страдала купола, а судећи по оштећењима живописа изгледа је био скинут и кровни покривач

Историја беле цркве

О жупану Петру Брајану и његовој породици осим сачуваних ктиторских портрета, нажалост нема других података. Бројни археолошки остаци сведоче да је село Каран, као и овај крај уопште, имао важно место у културном животу у античко и римско доба. Тако се и данас у комплексу у чијем је средишту Бела црква, налазе бројни антички и римски надгробни споменици са рељефима и натписима.

На њима преовлађују мотиви портрета покојника, коњаника, винове лозе у кантаросу са гроздовима и др. Око цркве је римско гробље, а занимљиво је да је 1975. године у припрати пронађена римска камена скулптура лава који мирује у положају сфинге. Такви лавови налажени су на надгробним споменицима у пару. Оно што Белу цркву Каранску чини јединственом јесте то што је Часна трпеза у олтару постављена на жртвенику из римског доба који је био део неког култног објекта.

Милан Кашанин је имао право када је назив Бела црква тумачио као „светла“ црква, властеоска задужбина, што је у случају цркве у Карану постало и њено званично име. Именом „Бела црква“ називане су и друге цркве (код Призрена, Прилепа, у Брезови код Ивањице) и топоними (Куршумлија, Паланка и др.), а помињу се и у средњовековним повељама.
На месту данашње цркве Благовештења у селу Карану највероватније је постојала старија светиња из 10. века. Топоним под именом Ασπρη Έκκλησία помиње се у 11. веку у повељи византијског цара Василија Другог из 1020. године.
Ради се о повељи Охридској архиепископији којом се после пада цара Самуила (1018) потврђују повластице београдској епархији у оквиру које се налазила и поменута црква коју историчари поистовећују са црквом у селу Каран.
Бела црква Каранска има посебно место у историји српске средњовековне уметности која настаје под покровитељством властеле у северозападним крајевима Душанове државе.

На самој цркви или унутар ње не постоји ниједан сачувани натпис нити има писаних докумената који би сведочили о времену настанка и живописања овог храма. Због те околности ктиторски портрети у цркви имају још већу историјску и уметничку вредност. Чињеница да је позиционирана на крајњем северу Рашке, даје јој особен значај. После пада Николе Алтомановића, област у којој се налази Бела црква припала је кнезу Лазару, потом деспоту Стефану Лазаревићу. У доба турске власти путни правци ка Белој цркви су запустели, да би после Макаријеве обнове Пећке патријаршије 1557. године културни и духовни живот у овим областима оживљава.
Последњи старији писани помен Беле цркве Каранске датира с краја 17. века и сачуван је у штампаном јеванђељу које се чува у манастиру Милешеви у виду записа да је јеванђеље повезао и приложио Белој цркви у селу Лужници „Петар кнез из Трнаве за своју душу и оца Саве и матере Ковине“.

Поред ктиторских портрета жупана Петра Брајана и његове породице, у олтарском простору се у зони сокла налазе јединствени и веома значајни портрети протојереја Георгија Медоша и свештеника који није означен натписом. Они представљају ретка сликана сведочанства о изгледу мирског свештенства у средњем веку. Ништа мање значајна није чињеница да су сачувана и писана сведочанства о неколицини других свештеника Беле цркве Каранске, међу којима се неколицина бавила и преписивачком делатношћу.

На основу натписа у цркви зна се да је у другој половини 14. века, у доба жупана Николе Алтомановића, у Белој цркви боравио дијак Петко: „Петко дијак у дане жупана Николе“. С почетка 17. века датира запис да је поп Вук, син протопопа Ралете, преписивао књигу 1608. године: „при реци Лужници, у селу Карану, при храму светог Благовештења Пресвете Владичице Богородице и приснодјеве Марије, у подножју горе Црнокосим близу места Ужица. Писа син протопопа Ралете поп Вук“. Исти поп Вук помиње се у натпису у олтару цркве: „Ово писа Вук поп у дане патријарха Јована“. У Рачанском поменику су на листу бр. 45 забележена имена презвитера из Беле цркве Радича и Русмира; овај помен датира између 1616. и 1638. године, највероватније из треће деценије 17. века. Уз то, Михаило Валтровић је 1875. године изнад северног улаза у цркву пронашао натпис са поменом „раба Божијег Јована монаха“.

По свему судећи, Бела црква запустела је крајем 17. или почетком 18. века, будући да су из ње однето и јеванђеље попа Вука и јеванђеље кнеза Петра. Тада је изгледа страдала купола, а судећи по оштећењима живописа изгледа је био скинут и кровни покривач.

Претходна

Следећи

Каранско четворојеванђеље, ризница манастира Никоље
фото: Народни музеј Чачак

Најважнија литература

Бабић Г., Портрет краљевића Уроша у Белој цркви каранској, Зограф 2 (1967) 17–19.
Бабић, Г., О живописаном украсу олтарских преграда, Зборник за ликовне уметности 11 (1975), 3–49.
Војводић Д., О живопису Беле цркве каранске и сувременом сликарству Рашке, Зограф 31 (2006-2007) 135–151.
Ђурић В. Ј., Византијске фреске у Југославији, Београд 1974, 62, 211.
Ђорђевић И. М., Зидно сликарство српске властеле у доба Немањића, Београд 1994, 140–143.
Кашанин М., Бела црква Каранска, Београд 1928, 115–221.
Крстовић М., Једно интересантно откриће у Белој цркви каранској, Весник, год. XVII, 383, Београд, 1. јун 1965, 4.
Мандић С., Ктиторка из Беле цркве каранске, у: Древник, Београд 1975, 116–120.
Мандић С., Жупан Брајан из Карана, у: Чрте и резе, Београд 1981, 189–196.
Радојчић С., Портрети српских владара у средњем веку, Скопље 1934, 50–51.
Радојчић С., Старо српско сликарство, Београд 1966, 142–143.
Симићева З., Иконостас Беле цркве у селу Карану и Каранска Богородица Тројеручица, Старинар, III сер., књ. 7 (1932), 15–35.
Павловић Д., Портрети српске властеле у средњем веку, Београд 2016 (необјављена докторска дисертација, Универзитет у Београду, Филозофски факултет), 166–168.
Поповић Б., Костим и инсигније српске властеле у средњем веку, апендикс Опис властеле, Београд 2006 (магистарски рад, Универзитет у Београду, Филозофски факултет), 38–39.
Поповић Б., Српска средњовековна владарска и властоска одећа, Београд 20201, 66, 256, 278, 340, 375, 400, 408, 433, 442, 452, 467, 477.
Цветковић-Томашевић Г., Бела црква у Карану – маузолеј жупана Брајана, Саопштења XXII-XXIII (Београд 1990-1991), 159–176.