Бела Црква Каранска

Сликарство

Читава унутрашњост цркве Благовештења украшена је живописом. Иако су неке фреске током времена страдале, сачувана целина сведочи о учености ктитора и надлежних духовних и световних власти, као и о вештини аутора.

Невелики храм краси богат сликани програм, у коме се налазе и нека ретка иконографска решења. У три зоне зидова и две зоне тамбура куполе распоређене су фигуре, попрсја и медаљони са ликовима најзначајнијих хришћанских светих: Пресвете Богородице са Христом, Претече Господњег Јована Крститеља, Светог Николе, праотаца Цркве, светих лекара Козме и Дамјана, ратника (Теодора Тирона, Теодора Стратилата, Георгија и Димитрија, Меркурија), пророка (Наума, Данила, Исака, Авраама, Анастасија, Маркијана и др.), апостола (Петра и Павла, Луке, Марка, Јована и Матеја у пандантифима), архиђакона (Стефана, Романа), мученика (Исидора, Ореста, Мардарија и др.), јеванђелиста, архијереја, светих Срба, ктитора, сцена из живота Христа, Богомајке, праоца Авраама и Божанствене Литургије.

Од сцена Великих празника заступљене су: Сретење, Васкрсење Лазарево, Распеће Христово, Васкрсење (Силазак у ад), Вазнесење, Силазак Светог духа на апостоле и Успење Богородице. Нажалост, имена сликара који су фрескама украсили Белу цркву каранску нису позната, али је извесно да су били упућени у савремене културне и уметничке прилике, као и да су пратили одређене новине у програмском, иконографском и стилском погледу.

У складу са посветом цркве и начелима тзв. „наративног стила“ који су аутори фресака следили, угледајући се посебно на Краљеву цркву у Студеници, Старо Нагоричино и др., другу зону Беле цркве краси опширан циклус посвећен Богородици заснован на протојеванђељу Јаковљевом. Почиње у олтару, на јужном зиду, и наставља се на јужном и северном зиду наоса цркве. Састоји се од дванаест сцена: Јоаким и Ана приносе жртву, Јоаким и Ана одбијени одлазе од свештеника, Ана се моли, Плач Јоакимов, целив Јоакима и Ане, Рођење Богородице, Јоаким и Ана милују малу Марију, Ваведење Богородице, Марија и три архијереја, Сумња Јоасифова, Сусрет Марије и Јелисавете и Јосиф води Марију. Сцене из живота пророка Авраама красе западни и северни зид: Жртва Авраамова, Авраам среће Старозаветну Тројицу и Гостољубље Авраамово. У првој зони олтарског простора је на северном и јужном зиду приказана Света Литургија: Агнецу с леве стране прилазе Св. Силвестер Римски, Св. Никола, Св. Спиридон, Св. Григорије и Св. Василије, а с десне Св. Јефианилије, Св. Ахилије, Св. Кирил, Св. Атанасије и Св. Јован Златоуст.
На јужном зиду, десно од главног улаза у цркву, иза фигура Светог Симеона Мироточивог (западна страна јужног пиластра) и Светог Саве насликани су краљ Милутин и млади Стефан Душан. Због младог Душановог изгледа, свакако испод 30 година, може се претпоставити да је Бела црква Каранска подигнута и живописана између 1332. и 1346. године, када се прогласио за цара, највероватније после 1332. године, а пре 1338. године. Иза Душана је представа главног ктитора храма, жупана Петра Брајана, његове супруге Струје и четрии кћери – три у одраслом добу, и једне девојчице, представљене непосредно уз мајку.

ктиторска композиција: жупан Петар Брајан са породицом
фото: Марко Стаматовић

Зидани темплон (олтарска преграда) је висок 3 м, а дуг 4,35 м. Има лучно завршени северни и јужни пролаз ка олтару, при чему је онај на југу зазидан и на њему је насликана стојећа фигура Богородице Тројеручице са малим Христом и ктиторком, непознатом монахињом старије доби. Средишњи пролаз фланкирају представе два серафима. Са унутрашње стране, из олтара, олтарску преграду красе фигуре тројице светих ђакона: Светог Романа, Еупла и првомученика Стефана. Између северног и централног пролаза је крст у медаљону, поновљен и на довратницима северног и централног пролаза.

Детаљи зиданог темплона
У тематском смислу, посвета цркве Благовестима условила је блиско позиционирање сцена Благовести и Гостољубља и Жртве Авраамове, као сећање на обећање Божије о оваплоћењу Господа Исуса Христа и благослову рода Авраамовог. Овакво повезивање Старог и Новог Завета прожима богослужење на празник Благовести, чије стихире Богородичину утробу пореде са шатором у коме је Авраам примио Господњу Тројицу. Уз то, представљање Немањића на пурпурној позадини, која је у Византији сматрана символом царског достојанства, каранске портрете чини особито истакнутим јер је ова појава у српској средини забележена тек од друге деценије 14. века и приближава их онима у Богородици Љевишкој, Полошком, Светим Арханђелима у Прилепу и Марковом манастиру.

У непосредној близини зиданог темплона, на северној страни, представљена је Богородица Молитељка, са развијеним свитком у десници, окренута ка фигури Спаситеља на супротној, јужној страни. На суседном, јужном зиду, насликан је Свети Јован Претеча, у трочетвртинском ставу окренут ка Христу. Особеност тематског програма Беле цркве Каранске представља и чињеница да су четири Христолошке сцене Великих празника (Распеће, Силазак у ад, Вазнесење и Силазак Светог Духа на апостоле) смештене у тамбуру куполе. До тога је, без сумње, морало доћи и услед недостатка простора у нижим зонама. Посебно место у програму живописа нашла је сцена Четрдесет севастијских мученика на залеђеном језеру, која би могла упућивати на извесне везе ктитора са Македонијом и у њој изузетно поштованим култовима ових и одређених других светих. Наиме, у Белој цркви Каранској чува се и јединствена, у српској средини најстарија живописана фреско-икона Богородице Тројеручице, чији је центар молитвеног поштовања у време краља Милутина и нешто касније било Скопље и митрополијска црква у овом граду где се чувала икона Богородице Тројеручице. Представа Богородице Тројеручице насликана је на зиданој олтарској прегради, у затвореном јужном пролазу ка олтару. Приказана је у пуној фигури како стоји на супериоду, одевена у плаву хаљину са црвеним мафорионом. На десници држи Богомладенца, док двема левим рукама указује на њега. Велико молитвено поштовање Богородице Тројеручице и жеља ктиторке крај ње насликане без сумње су утицали на то да се Тројеручица нађе изображена на зиданој олтарској прегради.

Краљица Јелена и Света Марина која чекићем убија ђавола
фото: Марко Стаматовић

Ктиторски портрет монахиње
фото: Марко Стаматовић

У тематском смислу, посвета цркве Благовестима условила је блиско позиционирање сцена Благовести и Гостољубља и Жртве Авраамове, као сећање на обећање Божије о оваплоћењу Господа Исуса Христа и благослову рода Авраамовог. Овакво повезивање Старог и Новог Завета прожима богослужење на празник Благовести, чије стихире Богородичину утробу пореде са шатором у коме је Авраам примио Господњу Тројицу. Уз то, представљање Немањића на пурпурној позадини, која је у Византији сматрана символом царског достојанства, каранске портрете чини особито истакнутим јер је ова појава у српској средини забележена тек од друге деценије 14. века и приближава их онима у Богородици Љевишкој, Полошком, Светим Арханђелима у Прилепу и Марковом манастиру.

Изванредан пример ктиторске представе старије монахиње погружене у коленопреклону молитву крај ногу Богородице Тројеручице сведочанство је о познавању сликара веома актуелних иконографских форми тога доба – проскинезе. Овакав вид дубоке молитве у живопис улази управо у доба Палеолога. Изразите портретске одлике овог портрета и једноставност израза чине га аутентичним. Чињеница да је у храму заступљен развијен циклус из живота Пресвете Богородице, сажети циклус посвећен старозаветном пророку Аврааму и страдању Севастијских мученика потврђује да су сликари Беле цркве Каранске трудили да досегну високе домете уметности тзв. „ренесансе Палеолога“.
Вероватно су се двојица мајстора трудила око осликавања. Извесно је да су се карански сликари донекле угледали на нека решења из оближње цркве Светог Ахилија, саборног храма Моравичке епископије, као што је то случај са поворком архијереја у олтарском простору, међу којима је и Свети Ахилије, сцена Жртве Авраамове и др. У погледу позиционирања Великих празника у тамбур куполе сликари су се могли угледати на решење из цркве Светих апостола Петра и Павла крај Раса. У Белој цркви су заступљена извесна архаична решења својствена програму рашких храмова 13. века, попут представе Четрдесет севастијских мученика и др. Нема сумње у то да су сликари познавали сликарство Милутинове студеничке задужбине, Краљеве цркве, ремек-дело Ренесансе Палеолога. Све ово би упућивало да су сликари Беле цркве Каранске формирани у залеђу Солуна, односно у Македонији. Слични су, донекле, ауторима живописа у Добруну и Палежу. На појаву старијих решења особених за уметност на тлу Рашке по свему судећи утицали су клир и моравички епископ, чије се седиште налазило при оближњој цркви Светог Архилија у Ариљу.

Виртуелна тура, фонд Благо можете видети ОВДЕ