Бела Црква Каранска

Ктитори

Портрети ктитора жупана Петра Брајана са породицом насликани су на северној страни западног дела наоса, док су њима насупрот представљени портрети историјских личности династије Немањић: Светог Симеона Немање, Светог Саве, краља Милутина и актуелног владара, краља Душана са супругом Јеленом. Краљ Душан је на јужном, а краљица Јелена на западном зиду. Жупан Брајан, супруга, најмлађа кћи – девојчица, и једна кћи насликани су на северном зиду, док су друге две кћери представљене на западном зиду, лево од улаза у цркву.
Детаљи одеће ктитора, фото: Марко Стаматовић

Одећа Петра Брајана, супруге и кћерки веома је свечана. Најновија истраживања потврдила су да жупан Брајан преко доње основне хаљине носи раскошни церемонијални кафтан (монголски, тзв. деел, тип 1) који је у 13. и 14. веку био распрострањен широм Азије.

Овај кафтан има посебан крој, јахаћи шлиц и уске дуге висеће рукаве, са оптокама дуж рубова, а обогаћен је и детаљима специфичним за одевање српске властеле. Стегнут је раскошним појасом са кованим елементима (центурама), за који је заденута бела везена марамица. Међу мотивима украса горње хаљине се поред биљне лозице препознаје и птица феникс. Одећа три одрасле кћери жупана Брајана је веома слична и разликује се једино у мотиву тканине хаљине и огртача, које су варијација уплетене цветне лозице. Доња хаљина се копча високо уз врат, а огртачи звонасте форме имају златно-сребрне оптоке. Све три одрасле кћери имају оглавље у виду вела са круном и обоцама.

Супруга Петра Брајана, Струја, на глави носи крунолико оглавље са велом, обоцама и тзв. чепцом (комадом ланене тканине који у лучним наборима пада са врха главе и обмотава врат) и круселером као одликом удатих жена, а одевена је у кафтан. Најмлађа кћи је насликана скупљене косе, без вела, и на глави има цоју – украс за главу са три мотива налик крину.

Одећа и став ктитора у достојанственој поворци одражава статус српске властеле у доба краља Душана и њихов породични идентитет. 

Штавише, новија истраживања сугеришу да управо специфичности одеће упућују на то да је жупан Брајан припадао најамничким трупама елитних ратника (Монгола, Алана или највероватније Кумана) који су још од времена краља Милутина чиниле личну гарду српског владара. За посебне заслуге награђивани су високим титулама и потпуно су се асимиловали у српској средини у властеоским круговима. Портрети српских владара наспрам поворке ктитора потврђују те чињенице и легитимитета власти жупана Брајана.

Дечак, детаљ поворке владарских портрета фото: Марко Стаматовић

Уз портрете актуелних владара – краља Душана и краљице Јелене, насликан је и дечак који растом допире тек до Душанових бутина и кога су поједини истраживачи идентификовали са краљевићем Урошем.

Ипак, најновије студије сугеришу да се представа дечака који није означен нимбом и нема круну на глави не може поистоветити ни са Урошем ни са Симеоном Синишом, већ најпре, могуће је, са сином жупана Брајана. Малена фигура на јужном зиду западног травеја у десној руци има крстолики скиптар или свећњак, што је уобичајено за «архонтопуле» у пратњи владара.

Могуће је, дакле, да је мали син жупана Брајана у задужбини свог оца приказан као краљевски дворјанин, уз владара; то не би било неуобичајено, јер су деца дубровачке и српске властеле узимана на двор краља Душана да се од малена уче дворском протоколу. Овај аргумент иде у прилог датирању каранског живописа је у време између 1332. и 1337, то јест после Душанове женидбе Јеленом, а пре рођења њиховог сина Уроша.

Посебно је занимљива чињеница да је краљица Јелена у Карану изображена са јединственом инсигнијом – торакионом – ознаком краљевског достојанства, који по угледу на византијски двор бива прихваћен и на српском двору у доба краља Душана.

Као најзаслужнији за настанак храма, у ктиторској композицији, смештеној наспрам портрета Немањића, жупан Петар Брајан држећи у руци модел каранске цркве и приносећи га Пресветој Богородици, у пратњи супруге Струје и кћерки. У натпису је идентификован као: „Ктитор Петар звани жупан Брајан и с подруженијем с супругом и с чедом својим“. Иза њега су четири женске фигуре и фигура детета. Из самог натписа зна се да је крштено име ктитора било Петар, а да је Брајан било његово народно име. Најмлађе дете жупана Брајана у поворци иза супруге Струје и три одрасле кћери, судећи по остацима сликаних наушница, такође је била девојчица. Поред главног ктитора, жупана Петра Брајана, у олтарском простору су на северној страни олтарске апсиде, у зони сокла, а испод представе Литургијске службе отаца, сачувани и портрети двојице јереја. Ради се о јединственим представама два свештеника, крај којих је натпис: „Моленије раба Божија презвитера Георгија званог Медоша“.
Презвитер Георгије Медош са још једним свештеником фото: Марко Стаматовић
Реч је, дакле, о јереју Георгију Медошу и још једном свештенику, крај кога се није сачувао натпис. Ове представе сврставају се у ретке примере средњовековних приказа свештенства у српској уметности. Формулација „мољење“ подразумевала би да су ове личности имале своје заслуге у подизању и живописању цркве, чиме су заслужиле портрет у храму. Георгије Медош је одевен у фелон и епитрахиљ, и обема рукама пред собом држи јеванђеље, учествујући у литургијском чинодејству. Ктиторски портрет старије монахиње погружене у коленопреклону молитву (проскинезу) крај ногу Богородице Тројеручице на живописаном зиданом темплону, сврстава се међу ретке и веома значајне примере ове врсте портрета ктиторки. Овакав низ ктиторских портрета Белу цркву Каранску сврстава међу најзначајније српске задужбине прве половине 14. века.

Археолошки налази средњовековних гробница

цртежи: налаз у гробу 1, делови капе нађени у гробу 1 (цртеж: Марко Брачић)

Бела црква је археолошки истраживана од 21. октобра до 4. новембра 1975. године. Тада је откривено више гробница, што указује на намеру оснивача да храм Благовештења буде и маузолеј – гробна црква. У читавој цркви – у олтару, наосу и припрати, испод дрвеног пода пронађене су гробне и надгробне плоче од шкриљаца, употребљене као сполије. Овај камени под је постављен је вероватно 1932. године, када је подигнута и припрата.

Темељ грађевине дубок је 1 м. У горњем слоју пронађени су растурени гробни налази који сведоче да је слој испод пода био прекопаван, док су на дубини од око 1,4 м откривени нетакнути скелети покојника сахрањених руку прекрштених на грудима или трбуху, ређе уз тело. У наосу су пронађене четири гробнице укопане у истурени део темеља, док су у олтарском делу гробнице прислоњене уз темеље. Испод ктиторске композиције на северном и западном зиду носа је на дубини од око 1,2 м нађена гробница у којој се налазио нетакнути скелет, беспрекорно очуване вилице, са остацима капе на глави. Крај ове особе пронађени су делови старијег скелета, што би могло указивати на сродство отац-син или деда-унук. Гробни налаз капе веома је значајан и редак. Капа је била световна, сашивена из шест делова, са сегментом који се спушта преко ушију и иза потиљка. Текстил је свилена златоткана тканина, веровано из прве половине 15. века, а красили су га мотиви палмета и лозице са врежема.
Археолози су закључили да је особа са капом на глави сахрањена у гробници у периоду од краја 14. до краја 15. века, што значи да се не ради о жупану Брајану, већ неком његовом сроднику. Жупану Брајану могли би се приписати евентуално само старији налази лобање и остатака старијег скелета. Испод владарске композиције на јужном и западном зиду сачуван је део пода гробнице, али не и комплетни нетакнути скелети. Северна и јужна гробница у источном травеју наоса су веома оштећене и са расутим материјалом. У олтарском простору је уз јужни темељ пронађен нетакнути скелет на дубини од 1,1 м. Изнад нетакнутих скелета нађене су средњовековне камене надгробне плоче, највероватније из периода око средине 15. века. У олтару су у виду незнатних фрагмената нађени остаци одежди (златоткани брокат, кићанке, дугмад) и сасуда (чаша од кандила, врх копља, ланчић кадионице). Конзерваторско-рестаураторски радови на архитектури и живопису завршени су 1980.